Српска православна црква
Црквена општина Борике
Храм Св. Јована Крститеља
 
 
 
 
веб дизајн и програмирање
Младен Ашоња и тим
сва права задржана © 2013 - 2014 Црквине
 
Почетна страна Новости са Црквина Историја Црквина Галерија Како до храма Контакт
Негде баш половином 13. века, око 1250. године, родио се први син у породици српског владара. Велика је то била радост што задеси краља Стефана Уроша I, већ зашлог у зреле године. Славило се, веселило и певало по целом Расу. Краљ, који иначе није био особито дарежљив, нареди да се отворе сва складишта жита и овса, да се точи вино, да се пеку волови и деле поклони сваком добронамернику. И док су звонила звона, а посебне службе захвалности служене по црквама и по манастирима, гласници су већ као без главе јурили да обзнане на све стране света – са обе стране реке и планине, код суседа и код оних по каменим градовима у приморју и по оним још удаљенијим – да је благоверни српски краљ добио наследника.

Стефан Драгутин рођен је у браку краља Уроша I с краљицом Јеленом. Краљу Урошу I савременици су дали епитет „велики” делимично због његове дуге владавине од преко три деценије (од 1242. године све до 1276. године), али вероватно и због особина које су га чиниле владаром који је знао да спроведе своју вољу. За разлику од свог претходника и полубрата, краљ Урош I знао је да господари немирном и непоузданом српском властелом и да се снађе у времену великих немира и сталних међународних промена насталих након пада Цариграда под Латине, а затим обновом Византије.

Имао је и епитет „храпави”, што је произашло због рошавости на лицу или због промуклог гласа. Константин Јиричек за њега каже да „није имао таленат и далеки поглед свога оца ’првовенчанога’ краља”, колебајући се непрестано у избору савезника, „он је често погрешно рачунао”, али његова владавина ипак је била у знаку јачања Србије. Унапредио је рударство, ковао новац и градио сјајне задужбине, попут Сопоћана, чије су фреске достигле врхунац тадашњег европског сликарства.
Нема женске особе из времена Немањића која је за собом оставила дубљи траг него што је то била жена краља Уроша I. Јелена, прозвана Анжујска, била је једина жена из српске владарске породице којој је један од савременика и биограф српских владара – архиепископ Данило – посветио посебно житије: „Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка… просто казати, била је украшена сваком врлином”.

Снажна личност, она је дуго самостално владала у својој области где је подизала и задужбине, попут манастира Градац. Одржавала је многобројне везе, посебно са својим рођацима на западу, као и са самим папом. Истовремено, уживала је високо поштовање обе цркве у Србији, како католичке, из које је потекла, тако и православне, којој је много пружала. По политичком значају и утицају који је имала током целе владавине свог супруга, а још више својих синова, можемо је поредити само с једном каснијом српском владарком – кнегињом Милицом. Јеленино порекло ни до данас није сасвим утврђено.
Кључни догађај у Драгутиновом животу, који је имао и значајне политичке последице, било је његово венчање са угарском принцезом Катарином, унуком краља Беле IV, негде око 1268. године. Ратујући по Мачви против Угара, краљ Урош I је те године био заробљен. Један од услова споразума о краљевом ослобађању, који је вероватно подразумевао неку врсту вазалног односа Србије према Угарској, био је и Драгутинов брак са угарском принцезом.

Српски престолонаследник је у то време, или нешто касније, добио и титулу младог краља, што је био обичај у Угарској. Међутим, краљ Урош I упорно је избегавао да свом сину додели и посебну област на управу, што је на крају изазвало побуну 1276. године. Данило пише: „Када родитељ његов није примио такве његове речи молбе, него се са још већом јарошћу разгневио на њега, овај младић (тј. Драгутин)… подиже руку на свога родитеља. И пошто је била међу њима велика борба у земљи званој Гацко, син одоле своме родитељу и узе престо његов силом… И назва се благочастиви и христољубиви и самодржавни све српске и поморске и подунавске и сремске земље краљ Стефан.” Већ остарели краљ Урош отишао је у манастир и постао монах Симон.

Тако ће Драгутин бити упамћен по до тада нечувеном делу у кући српских владара – побуни против сопственог родитеља. Биће то чин који ће, чини се, касније изазвати грижу савести и мучити починиоца све до краја живота. Јер, како Данило наводи, у Светом писму је записано: „Поштуј родитеље равно са Богом”.

Задобивши уз помоћ угарске војске српску круну, и не осећајући се сасвим сигурно на престолу, Драгутинје власт поделио с мајком и млађим братом. Тако је краљици Јелени одвојио поседе у приморју – од Дубровника до Скадра, као и области горњег Лима (Плав) и горњег Ибра (замак Брњци). Милутинје такође добио своју засебну област. У току релативно кратког краљевања Рашком – од 1276. до 1282. године – нису забележена нека значајнија Драгутинова дела. Потомак и муж западњачких принцеза, он се углавном држао савезништва са Угарском и Напуљом – што беше и политика његовог оца. Показивао је опрез да одлучније нападне све слабију Византију. Вероватно је то утицало на пад краљеве омиљености међу ратоборном властелом.

На Драгутинову одлуку да се након шест година повуче у други план и остави власт у Расу енергичнијем брату Милутину, утицао је и један догађај који се краљу указао као божје знамење. Путујући с властелом својом, под градом Јелечем (Рашка жупа), пао је са коња и сломио ногу. Настала је велика узбуна и велика жалост у његову отачеству. Верујући да га је Бог казнио због великог греха учињеног према оцу, Драгутин позва млађег брата и после овога предаде му свој престо. Овом приликом одржан је и посебан сабор на двору Немањића у Дежеви (код Раса), где је јавно објављен договор између два брата.
Прочитајте шта је о том догађају написао савременик архиепископ Данило II - биограф српских владара

Драгутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву (тада називану Срем) са Београдом, Усору и Соли у северној Босни, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као "сремски краљ". Живео је доста строго, готово испоснички. На просторима свога краљевства много је допринео утврђивању православне вјере. Помагао је цркву, градећи нове богомоље и манастире, ојачао је Београд као привредни и културни центар тога времена. Његов омиљени духовник је био старац Галактион са Јордана. Градио је православне задужбине у северним деловима Србије, уз Дрину и по северној Босни, од којих су неке опстале до данас, попут оне у Ариљу, манастира Раче на дрини (код Бајине Баште), Тавна (код Бијељине) Папраћа (код Зворника), Троноша (код Лознице), Ћелије (код Ваљева) и других. Данило бележи и да је босанске богумиле приводио хришћанској вери, о чему је обавештавао и папу. Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је тако први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града. Милутин је добио право да влада целом државом, као нека врста регента, и да предводи војску, али уз важан услов да након његове смрти наследник српског престола постане Драгутинов син.
динар краља Драгутина, остао је познат као први српски динар са ћириличним натписом
Без обзира на то колико је попуштао у надметању са својим братом и супарником, Драгутин се никада није одрекао права својих потомака да наследе Немањин престо. Стога је пред крај живота начинио и неке симболичне гестове који би требало да подсете да је он, као старији, ипак био законити носилац српске круне. Тако је, уместо да гради сопствену задужбину, обновио и проширио манастир свог прадеде Немање – Ђурђеве ступове – који се налазио у самом срцу старе српске државе, у Расу (код Новог Пазара). Драгутин је оставио завет да буде сахрањен у том манастиру, а не негде на просторима на којима је живео и владао.

Док је његов брат углавном градио бројне задужбине као начин да спасе своју душу, Драгутин се више духовно припремао за царство небеско. Данило прича како је пред крај живота сремски краљ на разне начине морио своје тело. „…Шта да кажем о толику његову подвигу и трпљењу и ноћном стајању његову, молитвама и божанским песмама?”

Попут претходних Немањића, и Драгутин је умро као монах, у прољеће 1316. године, под именом Теоктист. А кад су га спремали за сахрану, „нађоше га опасана оштрим појасом од сламе по нагу телу његову и обучена у оштру ланену хаљину, а појас од сламе залепио се дубоко у тело његово…”. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви ступови.

Живот краља Стефана Драгутина протицао је средином раздобља немањићке Србије. Пре њега Србијом су од 1170. године владале три генерације „свете Немањине лозе”, а након њега и његовог брата Милутина, још три поколења измениће се на владарском престолу. То беше време сјајног успона српског средњовековног друштва, његове културе и државе. Драгутин је био паметан, способан и доста успешан владар, али је цео живот остао у сенци одлучнијег и срчанијег млађег брата. Били су слични по изгледу, али су се у животу доста разликовали. Драгутин је био веран супруг и брижан родитељ. Милутин се женио најмање пет пута, мењао је жене кад год су политичке прилике то налагале, рођеног сина је ослепео. Драгутинов став према брату ће се мењати од жеље за миром и поделом наслеђа до отпора.

Иако он не спада међу најзнаменитије владаре из куће Немањића, његова власт најавила је једно ново доба у историјској судбини српског народа, које се у то време још тешко могло назрети. Као први српски владар који је држао Београд, делове Срема и Мачве и данашње подунавске Србије, Драгутин је поставио темеље за касније ширење српске државе према северу. Имао је два сина, Владислава и Урошица, као и више кћери. Урошиц је умро млад и сахрањен је у цркви у Ариљу.

Српска православна црква прогласила га је за свеца – једног од седамнаест светаца, колико је укупно дала кућа Немањића. Владислав (II) покушао је након очеве смрти да испуни његов завет и да освоји круну у Србији, као и престо у Угарској, али ни једно ни друго није му успело. Био је једно време титуларни херцег Славоније, где се и повукао након што га је у борби за власт у Србији поразио брат од стрица Стефан Дечански. Тамо му се губи даљи траг.

Једна од Драгутинових кћери звала се Урса/Урошица и била је удата за хрватског бана Павла Шубића. Друга кћи Јелисавета удала се око 1284. године за босанског бана Стјепана I Котромана. Најпознатији потомак из брака Стјепана Котромана и Јелисавете био је њихов унук Стефан Твртко. Након нестанка Немањића, позивајући се на своје порекло, Драгутинов праунук Твртко крунисао се 1377. године у манастиру Милешева за „краља Србљем и Босне”.

Назад»»»

краљ
Стефан Урош II Милутин Немањић

 

Почетком 14. века започињу борбе међу браћом, које ће с прекидима, повременим победама и мирењима, трајати скоро целу деценију. У једном тренутку ратовања, Драгутин је скоро превладао. Наглог, често суровог Милутина беше напустила сва властела, али га је спасла подршка српске цркве, а још више најамничка војска коју је успео да окупи међу Турцима и Татарима.

Након више година рата без коначног победника, браћа су се на крају ипак измирила иако спор о томе ко ће наследити српску круну није био решен. Драгутин је добио проширење својих земаља на планину Рудник, али је, чини се, ипак поново узмакао пред млађим братом, па се у хрисовуљи Бањског манастира (1312. године коју су два брата заједнички издала) потписао као „Благоверни раб Христу Стефан, раније бивши краљ, брат господина ми, великог краља Стефана Уроша”. Помирење је потврђено и посетом младе краљице Симониде краљевском брачном пару (Драгутину и Катарини) у њихову двору.

У биографији краљице Јелене сачуван је први опис Београда под српском влашћу: „И тако ова благочастива (Симонида) идући са таквом великолепном славом царском кроз све државе своје, и дође у славни и сјајни град звани Београд српски, који стоји на обали река Дунава и Саве. И ту се у великој Саборној цркви митрополитској поклонише са умиљењем чудотворној икони пресвете Богородице…”

Краљ
Стефан Драгутин Немањић
Фреска из цркве светог Ахилија у Ариљу
Данило каже да је „била од племена фрушкога (француског), од племена царска, кћи славних родитеља који су били у великом богатству и слави”. Напуљски краљ Карло Анжујски назива је рођаком (lat. consaginea nostra carissima, cognata nostra). Више је претпоставки о њеном пореклу које је везује за латинску царску породицу Куртне која је потицала од француских краљева. Једна новија хипотеза износи могућност да је Јелена кћи угарске принцезе Матилде, која је по мајци била потомак латинских царева. Нема много података о Драгутину пре него што је постао краљ. Његов биограф Данило каже да је у младости стекао добро образовање: „И дадоше га родитељи његови на учење светих књига и њих убрзо научи, вешто и разумно… и васпитаваху га родитељи његови са страхом Божјим у сваком благоверју и чистоти…” Сачувана су и два Драгутинова портрета још док је био дечак.

Богато обучен у одежду престолонаследника, приказан је уз родитеље и млађег брата на фрескама из Сопоћана. Јеленина рука, која се заштитнички спушта на дечаково раме, као да је симбол утицаја мајке на оба сина који је задржала и кад су они постали владари.
Краљица Јелена Анжујска

Можемо претпоставити да Милутин није унапред и по неком утврђеном плану одустао од споразума с братом. Уосталом, односи између два српска краља Немањића били су дуго након предаје власти сасвим добри. Налазимо их како заједнички продиру на југ све до Скопља (1282) које ће Милутин припојити својим земљама. Налазимо их и како деведесетих година на северу Србије, у Браничеву и на Дунаву, воде борбе против бугарских великаша. „И тако обојица сакупише војнике своје, имајући у телу једну вољу и љубав братску, пођоше на државу оних који су подигли ратове и буне.” Налазимо два краља заједно приказана и на величанственим фрескама у Драгутиновој задужбини – манастиру Ариљу (рађене око 1296/1297). Оба владара приказана су као људи још у пуној снази, наочити, високи, врло слични. Поред Милутинове слике стоји: „млади краљ Урош, самодржац”, док је код ктитора Драгутина, поред ког је насликана и његова жена Катарина, наведено: „господин краљ Стефан, брат краља Уроша”. Више од деценије живела су и владала два брата и суседа у каквој-таквој слози, под пажњом и надзором њихове, и под старе дане, врло живахне мајке Јелене. Шта су два брата и краља осећали један према другом? Вероватно неку мешавину узајамне оданости, али и љубоморе и суревњивости. На погоршање односа међу браћом несумњиво су утицали њихова блиска околина, поодрасла деца, супруге, рођаци. Али, повод за сукоб било је Милутиново „заборављање” договора из Дежеве, након што се 1299. године оженио византијском принцезом Симонидом.