Српска православна црква
Црквена општина Борике
Храм Св. Јована Крститеља
 
 
 
 
веб дизајн и програмирање
Младен Ашоња и тим
сва права задржана © 2013 - 2014 Црквине
 
Почетна страна Новости са Црквина Историја Црквина Галерија Како до храма Контакт

Према народном предању на пољани Црквине је у 13. вијеку изграђена црква, храм Светог Јована Претече, када и сама пољана добија име. Храм је био задужбина краља Драгутина Немањића и брата му Милутина, синова Стефана Уроша I Немањића и Јелене Анжујске. У оквиру манастирског конака краљ Драгутин је имао љетњиковац у којем је обављао државничке послове и повремено се сусретао са босанским баном Стјепаном Котроманићем.

Немањићи су озидали и обновили више светојовањских цркви и на тај начин указали на велико поштовање према Св. Јовану, потврђујући своју оданост православној вјери и цркви. Намјера је била и да се остави трајни биљег и окупи српски народ пред тешка времена која су се дала наслутити.

порта срушеног храма на Црквинама
Према причи која се код вјерника овог краја преносила са кољена на кољено последњи заштитник и покровитељ манастира на Црквинама био је витез у народу знан као Вид Даничић. Он је на оближњем планинском врху изнад манастира имао утврду и кулу са које је надзирао околно подручје и на тај начин чувао манастир. По њему је тај локалитет и назван Видова гора.

Вид је, даље казује прича, имао веома лијепу сестру у коју је био заљубљен извјесни Богило, родом са подручја данашње Жепе. Због неузвраћене љубави Богило одлучује да отме дјевојку. Од изградње храма на Црквинама, о Ивањдану (празнику рођења светог Јована Претече - 7. јул по новом календару) сваке године је био велики црквено - народни сабор. Једног Ивањдана, на сабору Богило отима Видову сестру али не успијева да побјегне. Вид стаје у одбрану сестре и долази до крвавог сукоба између њега и браће са једне и Богила и Уроша из Богодола (околина Сребренице) и њихових пратилаца са друге стране. Вид успијева да одбрани сестру, али не и да спријечи рушење манастира. Једне ноћи, под окриљем мрака, Богило и његове присталице долазе и спаљују манастир, а Богило у знак освете прихвата ислам.

Храм је тако оштећен службовао неко вријеме да би на крају био потпуно порушен. Срушили су га Турци и Богилови потомци. Од камена са Црквина подигнута је џамија у оближњем селу Годимиљу, у којем су живјели Богиловићи, потомци Богилови.

Тако на Црквинама умукнуше звона, завлада тишина и остаде само да жубори Лучка вода. Упркос свему молитва није утихнула.

Сваког Ивањдана и о празнику Усјековања главе светог Јована Крститеља, вјерници су походили Црквине и молили се Богу на темељима порушеног храма. Више од пет вијекова свете литургије, литије, крштења и вјенчања, обављали су се под ведрим небом, под оморама и крај Лучке воде. Ивањдански сабори остали су вјерни чувари сјећања на судбину која је задесила храм и ово свето мијесто.

извор питке воде у народу зван Лучка вода

Због великог интересовања вјерника, покреће се иницијатива за обнову цркве на Црквинама. Дана 27. септембра 2007. године, на празник Воздвижења Часног Крста, формиран је Организациони одбор за покретање изградње храма светог Јована Претече на Црквинама. У мају 2008. године започети су радови. Темељну плочу је освештао митрополит дабробосански Николај на Ивањдан 7. јула 2008. године.

Нови храм грађен је у " планинском стилу " са јасним крстом у његовој основи. Састављен је од цијелина које имају силуету старе српске цркве брвнаре и средишњег звоника у виду куле. Израдњом новог храма, поред старе светиње, остварена је духовна веза прошлости и будућности, старог и новог, народног предања и стварности. Митрополит дабробосански Николај је почетком децембра 2011. године дао благослов којим би Црквине требале заживјети као манастир.

Нови храм је од темеља, преко уређења унутрашњости, звона, па све до покривања, изграђен захваљујући народу и његовом даривању. Захваљујући прилозима народа са подручја Рогатице, Хан Пијеска и Сокоца, као и људи који су поријеклом из ових општина, потпуни завршетак изградње храма је све извјеснији.

Црквине су данас посјећеније него протеклих вијекова. Литургије и друге свете молитве, у прелијепом планинском пејзажу, окупљају све више вјерника. Све је више оних који из разних крајева долазе са жељом да се крсте или вјенчају баш на овом мјесту. Саборовања за Ивањдан и Усјековање главе светог Јована Крститеља проткана су узвишеном молитвом свештеника и окупљених вјерника.

И тако је вјерни српски народ испунио завјет предака да не дозволи да светиња падне у заборав. Заједно са легендом црква наставља да живи, а Видовом гором и околном шумом, као некада прије, поново одјекују црквена звона и позивају на молитву и сјећање.

свечана литија на Црквинама, Ивањдан 2013. године